Basic HTML Version
kvirinovipoetskisusreti
kvirinovipoetskisusreti
riječi
117
Rekao je, nemoj se ljutiti,
jučer je nazvao njezin bivši ljubavnik,
i moj prijatelj
kojeg sam prije puno godina hrabrio
da izdrži u vezi s tom nemogućom ženom.
tražio je da ga nazove kad bude sama.
ja sam tražio da ga nazove
dok sam ja kraj nje, i da mu to, naravno,
zataji.
rekao joj je da želi opet biti s njom.
rekla mu je da to više nije moguće.
rekao je – nemoj se ljutiti.
rekla je – ne ljutim se.
bio sam zadovoljan onim što sam čuo
sve dok me u autobusu nije napala misao
da ga je mogla,
čim sam ja otišao,
ponovo nazvati
i reći – predomislila sam se.
telefon je zvonio dugo
a zatim sam ja pitao:
jesi li ga zvala.
odgovorila je:
nisam.
Singularitet
dok sam je čekao u restoranu, pokušavao
sam se odmoriti. najprije sam u čaši vode
rastopio šumeću tabletu vitamina, a zatim
se zaljuljao na stolici i naslonio na zid,
dovodeći tijelo u gotovo ležeći položaj.
potom sam sklopio oči i pokušao zaspati, 5 minuta,
dok mi donesu buncek. konobara nije bilo 15 minuta
a kad je napokon provirio u salu, viknuo je kuharici:
ne moraš žuriti, on spava.
na te riječi Boris Maruna podigne oči s novina,
u kojima je upravo pročitao da su Tuđmana prikopčali na
umjetna pluća, i ovlaš me pogleda. potom se opet
halapljivo vrati Tuđmanovoj bolesti i različitim
scenarijima raspleta državne krize.
moja gripa, Tuđmanova umjetna pluća i Marunin
buncek uz širom raširene novine. crna
rupa singulariteta. i gripe.